Osvrti
prva strana
PROLECNI SAZIV GRAFICKE KOLONIJE SICEVO 2007 Na predlog Nenada Živadinovica, Direktora Galerije savremene umetnosti iz Niša, još krajem 2006 godine „formirao“ sam „ekipu“ koja ce ucestvovati u radu Prolecnog saziva graficke kolonije Sicevo 2007. Ne dvoumeci se, niti se kolebajuci, pozvao sam Ljubicu Nikolic, Suzanu Vuckovic, Dragana Cohu i naravno u tim uvrsto sebe, Miodraga Miška Petrovica. Pri izboru sam se „rukovodio“ umetnickim i ljudskim kvalitetima koleginica i kolege, unapred znajuci da cemo se slagati, razumevati i pomagati medusobno. U Sicevo smo otišli pocetkom meseca Maja 2007 i na moje i opšte zadovoljstvo, vreme nas je „poslužilo“, suncani, vedri, bez oblacka dani, ispunjavali su nas radošcu i punili neophodnom energijom potrebnom za „posao“ koji smo prihvatili. Pre nego što bilo šta napišem o našem radu, osecam obavezu da se zahvalim ljubaznim domacinima, Nenadu Živadinovicu i Slobodanu Radojkovicu. Pocev od smeštaja koji je bio par excellence, hrane na kojoj bi nam pozavideli gosti bilo kog svetski poznatog hotela, prese za duboku štampu, prostorije sa kadom za ecovanje, ploca velikog formata, papira za štampu, boja... sve do prirodnih lepota koje su nas okruživale. Upozoravam i molim citaoce ovog teksta da mi ne zamere razneženost koju osecam pišuci o našem radu i boravku u Sicevu ali kako ostati suvoparan i „srca kamenoga“ kad se setim jutara dok sam na pokrivenoj, drvenim stubovima oivicenoj terasi, pio kafu a društvo mi je pravio, na grani Lipe svega nekoliko metara daleko od mene, maleni Slavuj, iz sveg grla izvijajuci svoju ljubavnu pesmu! Slavuji,veverice, senice i nezaobilazni vrapci uz psa kojeg smo „usvojili“ svakodnevno ga hraneci i mazeci, bili su nam stalni, uvek prisutni gosti. Ili smo mi bili gosti u njihovom prirodnom ambijentu? Ni dvesta metara od zgrade ukojoj smo živeli i radili, nalazi se „Vidikovac“ na koji su nam domacini skrenuli pažnju još prvog dana. „Vidikovac“ je višestruko oprav- dao svoje ime kada smo ga posetili. Do njega put vodi preko zelene, potocicima obilno zalivane livade. Ispred nas se nalazio „zid“ stena visok tri, cetiri metra a preko njega smo mogli da vidimo šumovitu planinu koja se protezala duž druge strane Sicevacke klisure. Kada smo se uzverali na „zid“, pred nama se ukazala duboko dole, Sicevacka klisura sa plavicastom trakom Nišave, ukazao nam se prizor od koga „zastaje dah“! Ali! Moracu da prekinem sopstvenu sentimentalnost i sklonost prokaženoj lirici i da progovorim o onome zbog cega smo prvenstveno bili u Sicevu. Pocinjem s Draganom Cohom, za one malobrojne koji ga ne znaju ili nisu culi za njega, reci cu da je magistrirao Grafiku na FLU kod Profesora Boška Karanovica a da vec dugo radi u Centru za Grafiku i vizuelna istraživanja pri FLU. Coha je kao covek tolerantan, skroman, ljubazan, predusretljiv, nenametljiv...kao umetnik delikatan, prefinjen, tragalac i istraživac a kao Majstor nezamenljiv! Skoro da se ne mogu naci veliki i znacajni (ne samo srpski) graficari kojima Coha nije štampao grafike! Nije u pitanju samo puko otiskivanje, vec i samom autoru otkrivanje nekih neslucenih mogucnosti. Dragan Coha je pravi naslednik legendarnog Doce Jankovica. Njegovo ogromno iskustvo ali i stalna potreba da nauci i prihvati novo ili do tada mu nepoznato, svima nam je mnogo znacilo. Meni licno bio je od najvece pomoci ali o tome kasnije. Ljubica Nikolic, umetnica velike snage, duboko okrenuta ka sebi unutra ali istovremeno spremna da komunicira sa ljudima za koje veruje da je shvataju i razumeju, vec prvog dana se „prihvatila“ posla. Trebalo je prisustvovati njenoj Suvoj igli i videti kolikom snagom ta suptilna i krhka mlada žena, napada cinkanu plocu! Unapred imajuci koncept i svest o tome šta želi da „izgrebe“ na ploci, kao kreativno bice dozvoljavala je sebi u radu podsvesne i mehanicke nepredvidene izlete, koji skoro uvek poboljšavaju rezultat. Ljubicine Suve igle relativno malih formata, mogu se svrstati u istraživanje i preispitivanje podsvesti, traganje za propuštenim ali ne i zaboravljenim. Suzana Vuckovic, nepatvorena graficarka po vokaciji, uvek u belom mantilu sa flekama graficke boje po njemu, u meni je pokrenula secanje na stare, izbledele fotografije davnih umetnika u svom ateljeu, razasute po mnogobrojnim mono- grafijama. Suzana je autenticni Majstor Akvatinte. Pedantna, predana svom teškom i zahtevnom poslu, radila je neumorno samo po katkad prekidajuci posao da bi s nama popila kafu ili rucala i vecerala. Ogromna ploca koju je zapocela, nudi nam pretstavu stare Dorcolske zgrade sa drvenim terasama, vratima iz ko jih se ulazi u stanove, drvenim stubovima koji su obavijeni puzavicama i cvecem, prozorima u kojima se odslikavaju oblaci i sunce... kakav je to i koliki posao?! Prvi probni otisak, tako dobro uradene ploce, mogao bi biti izložen kao gotovo umetnicko delo ali je Suzana naravno nastavila dalje, sledeci svoju zamisao. Ja, Miško Petrovic, pošao sam u Sicevo s namerom da uradim dva ili tri ženska akta u tehnici Bakropisa. Coha mi je isekao ploce, jednu manju premazao bitu- menom i ostavili smo je da se suši. U to su u posetu Suzani ali i nama, stigle sestre Ivana i Olja Stankovic, profesorke cuvene i ugledne Srednje umetnicke škole iz Niša. Upoznavši se i prijatno razgovarajuci, pomenuo sam Litografiju kao medij u kojem bih najviše voleo da uradim svoje aktove. Ništa lakše, rekla je Ivana, dodite sutra kod nas u školu, imamo jedan veliki odlican kamen koji ce vam sigurno odgovarati. Dogovor je pao i Coha i ja smo tri dana odlazili u Niš, u školu sve dok nisam „odradio“ posao. Moje zadovoljstvo, koliko uradenim poslom, dobrom Litografijom, aktom koji sam posle tridest i više godina, „iz ramena“ litografskom kredom crtao po zaista odlicnom kamenu, koji je Coha pripremio, nanosio boju, štampao, dakle moje zadovoljstvo je bila i cinjenica da je Ivana u radionicu dovodila ucenice i ucenike sve cetiri godine, kojima je rekla da prisustvuju nastavnoj jedinici Litografija, da pitaju sve što ih interesuje, da pamte ili zapisuju Cohine i moje postupke, da i sami ucestvuju u procesu, kvaseci papir, okrecuci presu ili postavljajuci papir na kamen. Ceo proces, od šlajfovanja kamena, pranja, nanošenja gumerabike, crtanja, nanošenja boje....sve do stavljanja papira i štampanja grafike, profesorka Ivana Stankovic je beležila fotoaparatom. Kada mi je poslala narezan disk, zažalio sam a i ona, što ne postoji i tonski zapis jer bi onda to zaista bilo ocigledno nastavno sredstvo, nastavna jedinica pristupacna i razumljiva novoj mladoj generaciji. Nas cetvoro, Ljubica nas je nazvala CETIRI ELEMENTA, u maju 2008 godine ocekuje izložba u Galeriji niške tvrdave. Na izložbi cemo izložiti radove nastale u Prolecnom sazivu graficke kolonije Sicevo 2007 i radove koje smo nastavili da stvaramo i štampamo po povratku u Beograd. Ubeden sam, štaviše tvrdim da ce to biti dobra i kvalitetna izložba dve umetnice i dva umetnika, koji su se i pre kolonije i u koloniji družili, radili zajedno i stvorili prijateljstvo i razumevanje koji ce kao vrednost ostati deo svakoga ponaosob. Miško Petrovic U Beogradu, 21.Oktobra 2007 godine
Srpski / English
O radionici
Boravak
Godisnji saziv
Zbirka
Osvrti
Foto
Prodaja
Kontakt
Vesna Todorovic 5. Medjunarodna graficka kolonija u Sicevu Oktobar 2008. Zamisao Galerije za savremenu likovnu umetnost u Nisu da svake godine organizuje dve graficke kolonije, jesenju i prolecnu, sa trajanjem od po nedelju dana, u zgradi Sicevacke slikarske kolonije, odnosno Stare skole, inventivna je, ali i logicna po dva znacajna parametra: prvo, u Nisu se tradicionalno neguje umetnost grafike, uz primerni intenzitet zacet u skolovanju buducih umetnika i graficara u tradicionalno dobroj Niskoj umetnickoj skoli, sto je sve, sasvim prirodno dovelo do oformljenja Niskog grafickog kruga, veoma komunikativne i gostoljubive zajednice umetnika - korak do pozivanja graficara iz zemlje i inostranstva na gostovanje u ovoj svojevrsnoj radionici, bio je sasvim kratak; drugo, osim sto istorijsku zgradu Umetnicke kolonije nastanjuju umetnici redovnih slikarskih saziva jednom godisnje, i sto povremeno sluzi kao hostelski smestaj za sve umetnike koji iz raznih razloga gostuju u Nisu, zgrada je veci deo godine prazna. A ima sav potreban komfor, ukljucujuci dragocene prostore sa neophodnim rekvizitama za rad, i slikara i graficara. Da ne pominjemo polozaj, i zgrade i sela, u jednom od najzivopisnijih predela nase zemlje, koji je jos pocetkom 20. veka otkrila nasa slavna slikarka Nadezda Petrovic, dolazeci sa svojim prijateljima i osnivajuci prvu jugoslovensku slikarsku koloniju u Srbiji svih vremena. Lepoti i neobicnosti predela nemoguce je odoleti, pa cak iako neko nije podlegao neposrednoj motivskoj inspiraciji, lepota odzvanja odasvud i neminovno podize stvaralacki adrenalin. Pisac ovih redova se na licu mesta uverio u to, boraveci jeseni 2008. godine medju grupom odabranih graficara u selu Sicevu i prateci zavrsnicu njihovog rada. Izlozba njihovih radova treba da bude otvorena Galeriji za savremenu umetnost u Nisu, u vreme trajanja Kolonije - Prolecnog saziva 2009. godine. Veoma dobar Jesenji saziv 2008. doneo je zanimljive rezultate – radove vredne po sebi a bitno razlicite po poetici likovnog jezika i tehnikama. Kako je prema utvrdjenim propozicijama Kolonije svaki ucesnik za graficki fundus ostavio po dve grafike, postavilo se to kao veoma dobar predlozak za jedan analiticki osvrt i malo putovanje po svetovima umetnicke imaginacije. Ucesnici ove jeseni su bili: Jovanka Ulic iz Novog Sada, Milena Maksimovic-Kovacevic iz Beograda, Branko Nikolov iz Nisa i Panajotis Kalojanis iz Halkide, Grcka. Jovanka Ulic se prevashodno bavi grafikom, koja je i bila predmet njenih osnovnih studija u Novom Sadu, dok je na postdiplomskim, na istom fakultetu, teziste bilo na crtezu. Ove dve discipline, medjusobno kompatibilne, osnovno su podrucje u kome umetnica istrazuje bogatu problematiku likovnosti. Svako problemsko resenje dosledno i promisljeno sprovodi putem zanimljive teme, koja je na razne nacine povezana sa prirodom i njenim rastinjem. Drvece, trave i lisce su glavni eksponenti njenih kompozicionih resenja, postajuci prepoznatljiva vrsta licnog znaka ove umetnice. Da bi uoblicila svoj iskaz, uvek obojen nabojem unutrasnje snage i dinamizmom, u jasno citljivim ritmovima, Jovanka Ulic je u Sicevu odabrala svrsishodnu, ali i omiljenu tehniku linoreza, ovaj put u izrazito uspeloj kombinaciji sa suvim zigom. Sve je svedeno – i oblici, i kolorit, a zajedno - upecatljivo i skladno, i iznad svega otmeno. Milena Maksimovic-Kovacevic je beogradski djak, na FLU je i diplomirala i magistrirala, takodje grafiku. Njena je tematika viseslojna u svom znacenju i svakako metaforicna, a osovinu cini figura devojcice, na jednom otisku sedeca, na drugom stojeca. Lakim potezima preciznog crteza, obrazuje izrazitu voluminoznost figure, moduliranu svetloscu i senkom tako, da istice mekotu i oblost tela. Erotski momenat je neizbezan, ali se na njemu ne insistira, stavise, pretocen je u postovanje prirodnosti pojave nagog tela. Svaka od figura dobija zanimljiv kontekst, u okruzenju, poput nanete aplikacije, nekih drugih bica, riba-ajkula ili apsara – vilinskih letecih bica orijentalne religijske provenijencije. Ovi pitoreskni dodaci – znakovi simbolicnog znacaja, izvedeni su cistim grafizmom, bez naglasavanja volumena, te prosto receno, podsecali bi na „tapet“-pozadinu, kada ne bi davali novi smisao predstavljenoj figuri. Za svoje zavojite „igre maste i misterije“ unutar poetskog nadrealizma ili nekoj vrsti mitolosko-arhetipske paradigme, uglavnom koristi tehnike duboke stampe, u naizgled vazdusastoj kombinaciji akvatinta – bakropis. Branko Nikolov je umetnik grafike impozantne biografije, koju obelezava i zivotni put i umetnicka tezina njegovog dela. Skolovan u Sofiji, zivi i dela na relaciji Nis-Sofija, jedan je od osnivaca Niskog grafickog kruga, zasluzan za promociju graficara iz Srbije u Bugarskoj, i obrnuto, inicijator i uspesan rukovodilac internacionalnih grafickih radionica u Bugarskoj, promoter graficke umetnosti sirom sveta i autor dobro osmisljenih izlozbenih koncepata. Svoje grafike radi dugo, slazuci sloj po sloj ekspresivnih struktura, ali i faktura, tehnikama duboke stampe u kombinacijama samo njemu znanim. Likovnost radova Branka Nikolova spaja sadrzinsku promisljenost i otisak podsvesti u iskazu, pracenom izrazitom taktilnoscu. Omiljena mu je tema brezova kora, tema sa milion mogucnosti za razna citanja, zahvaljujuci naglasenom prisustvu „okaca“, koja ozivljavaju prikaz, sugerisuci zivog svedoka radnje. Koristi uglavnom crno-bele odnose, pokadsto teske ekspresivnosti, ali zna da uvede i drugu boju, radi „otopljenja“ odnosa, ili naprosto svojoj naraciji suprotstavi oprecno monohromnu horizontalnu/vertikalnu liniju, koja trenutno olaksa tematsku vizuru. Panajotis Kalojanis je najmladji ucesnik Kolonije – ovaj grcki umetnik grafike u aktuelnoj skolskoj godini, 2008/2009, zavrsava Fakultet likovnih i primenjenih umetnosti na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Utoliko vise zapanjuju zrelost i zaokruzenost likovnog jezika. Iskljucivo koristi tehniku linoreza, ali ne i presu, vec svoje otiske dobija upotrebom drvene kasike. Na neki nacin to govori o potrebi da svoj postupak licno kontrolise do kraja, dodajuci ovim cinom novi sloj autorske kreativnosti. Njegov rad odlikuju dve glavne osobine: prva, naglasenost grafizma, kojoj doprinosi debela linija usecanja u lino-plocu, kojoj kontrastira fina kao vlas, dok imperativna crna boja na beloj pozadini zaokruzuje ekspresivni ucinak; i druga, tematika portreta, cija karikaturalnost sa primesom horora neminovno navodi na fiziognomsko izcitavanje, sto govori o autorovoj nasusnoj potrebi ka psiholoskom poniranju u karakterologiju ljudi. Nismo se mogli oteti utisku prolaska kroz specifican lavirint, u kome je svaki zavoj krio novu osobenost pojedinacnih predstavnika plemenite vestine – graficke umetnosti. Pracenje rada ovih izrazitih predstavnika tradicionalne tehnike, osim uzivanja u kvalitetu finalnih otisaka, predstavljalo je nove, osobite lavirinte, koje je kreirala masta i umesnost pozvanih umetnika.
Graficka radionica Sicevo
12.maj - 3.jun IZLOZBENI PAVILJON U TVRDJAVI
Radmila Kostic tekst
pdf
